Svesni kutak

U prvim godinama života, bliskost između roditelja i deteta igra ključnu ulogu u oblikovanju emocionalnog i psihološkog razvoja deteta. Kao mama jednogodišnjeg deteta, često se pitam kako da budem dovoljno prisutna i šta je mom detetu zaista potrebno u ovom periodu. Nedavno sam poslušala razgovor sa psihoanalitičarkom Erikom Komisar, autorkom knjige “Being There: Why Prioritizing Motherhood in the First Three Years Matters“, u podcastu The Diary Of A CEO [link], i odlučila da jedan blog posvetim tome.

Prve tri godine: temelj detetovog mentalnog zdravlja

Komisar navodi da se 85% desne hemisfere mozga razvija u prve tri godine, te da to predstavlja kritičan prozor za emocionalni razvoj. Tokom tog perioda dete je biološki i neurološki najosetljivije, a roditeljsko prisustvo – fizičko i emocionalno – oblikuje njegovu sposobnost da se nosi sa stresom, razvije zdravu privrženost i stekne emocionalnu stabilnost.

Uloga majke i oca: različite, ali podjednako važne

Majke, prema Komisar, imaju biološku prednost jer oksitocin i drugi hormoni čine da prirodno reaguju empatično na bebine potrebe. Glas, pogled i kontakt koža-na-kožu pomažu bebi da reguliše emocije i umanjuju stres (kortizol). Nošenje bebe uz telo tokom prve godine života, dodaje ona, evolutivno je važno za ovu regulaciju.

Očevi takođe imaju važnu ulogu, ali drugačiju. Hormon vazopresin ih čini zaštitnički nastrojenim, dok oksitocin podstiče „grublju“ igru i podstiče istraživanje. Očevi tako pomažu deci da uče kako da regulišu uzbuđenje i agresiju, naročito dečaci. Njihovo odsustvo često se povezuje sa poremećajima u ponašanju.

Komisar naglašava da majke i očevi nisu zamenljivi – njihove uloge su komplementarne, a dete ima koristi od oba modela ponašanja.

Izazovi savremenog roditeljstva

U savremenom društvu, mnoge majke se suočavaju s izazovima balansiranja između profesionalnih obaveza i roditeljstva. Komisar savetuje da, koliko god je to moguće, majke budu prisutne u prve tri godine detetovog života. Za one koje moraju da rade, preporučuje se pažljiv odabir kvalitetne brige o deci i maksimalno iskorišćavanje vremena provedenog s detetom.

Ona takođe naglašava da ne možemo imati sve istovremeno – intenzivnu karijeru i prisutnost u detetovom životu u najosetljivijim godinama. Ističe da je život dug, a da su prve tri godine neponovljiv prozor za formiranje detetove unutrašnje sigurnosti.

Šta se dešava kad roditelj nije prisutan?

Komisar ukazuje da nedostatak prisutnog i emocionalno dostupnog roditelja može dovesti do poremećaja vezivanja (attachment disorders):

• Izbegavajući tip – dete se ne vezuje, kasnije postaje emotivno zatvoreno, sa poteškoćama u bliskim odnosima.
• Ambivalentni tip – dete se grčevito vezuje, pokazuje nesigurnost i anksioznost u vezama.
• Dezorganizovani tip – ponašanje je haotično, povezuje se sa teškim poremećajima kao što su granični poremećaj ličnosti i samopovređivanje.

Ovi obrasci nastaju kada dete nema konzistentnu emocionalnu podršku, i često se nesvesno prenose u odrasle odnose. Komisar veruje da rana trauma ne mora uvek biti spektakularna – dovoljno je da roditelj bude emocionalno odsutan, čak i ako je fizički prisutan.

Trauma “velikog T” i “malog t”

Komisar pravi razliku između:

• Velikih trauma (zlostavljanje, gubitak roditelja), i
• Malih trauma (emocionalna zapostavljenost, roditelji koji su fizički prisutni ali emocionalno nedostupni).

Upravo te „male“ traume, koje često ostaju neprepoznate, mogu imati trajne posledice na mentalno zdravlje.

Zaključak

Bliskost i prisustvo roditelja u prvim godinama života deteta su od suštinskog značaja za njegov emocionalni i psihološki razvoj. Iako je idealno da majke budu što prisutnije u ovom periodu, važno je prepoznati i vrednost očeva, kao i drugih oblika podrške. Svaka porodica treba da donese odluke koje najbolje odgovaraju njihovim jedinstvenim okolnostima, uzimajući u obzir dobrobit deteta kao prioritet.

Ukoliko želite da čujete više detalja o ovoj temi, pogledajte epizodu podcasta [link], jer pokriva šire i podrobnije teme od navedenog u ovom blogu.

Završila bih Erikinom rečenicom iz podcasta koja kaže: “Children need you when they need you, not when you are personally available”.

Da li ste čuli za Eriku Komisar pre ovog bloga? Da li se slažete sa njenim pogledima na roditeljstvo? Podelite svoje mišljenje u komentarima – rado bih čula i vaša iskustva.